Paradoksalno zvuči, ali najbrži rast i najviše uspešnih graditelja mreže se razvija u najsiromašnijim zemljama.

U društvima poput Indije, Kine, Indonezije, Ukrajine, Kazakstana i dr. gde su prosecna primanja cesto i svega nekoliko desetina dolara cene proizvoda su slicne kao i u razvijenim zemljama, ali se potrošacka mreža meteorski širi i stvara zavidne promete.

Ipak, objašnjenje je više nego logicno. Prvo, kvalitetni proizvodi su svuda poželjni i traženi. U jednoj takvoj sredini, izuzetna je motivacija za pojedinca koji je imao mesecnu platu od 20-30USA$, da posle nekoliko mesci rada na izgradnji potrošacke mreže ostvaruje prihode od više 100 USA$, a da ne govorimo o menadžerskim zaradamo od više hiljada USA$. Nisu retki slucajevi da su uspešni graditelji mreže u takvim, siromašnim sredinama, i pokretaci razvoja svojih lokalnih zajednica-izgradnja puteva, bolnica, škola, humnanitarne akcije i sl.

Nasuprot tome u razvijenim zemljama neophodan je u pocetku isto tako naporan rad da bi se ostvarili pocetni prihodi od 1000 USA$ mesecno što nije dovoljno motivišuce jer se radi o nižim primanjima za njihove uslove. Tek sa daljim upornim radom mreže postaju profitabilna preduzeca koja donose i za zapadne uslove visoke zarade pa i do milionskih prihoda na godišnjem nivou.